Prilozi

Polazne osnove istraživanja

„Treba, dakle, naći vezu između osunčavanja planeta i temperature njihove površine i atmosfere, rešiti taj fizikalni problem....“

Reforma julijanskog kalendara

Na predlog državnih i crkvenih zvaničnika Milanković učestvuje na Svepravoslavnom kongresu u Carigradu, 1923. godine. Tom prilikom predložio je reformu julijanskog kalendara.

Dokazi i potvrda teorije

U početku, sve je išlo polako, zatim je sve više činjenica ukazivalo na tačnost Milankovićevih proračuna. Pored brojnih eksperimenata u svetu, grupa istraživača utvrdila je, istraživanjem karakteristika lesnog profila Čot u Starom Slankamenu u Srbiji, prisustvo Milankovićevih ciklusa.

Radeći decenijama u nauci, Milanković nije obraćao preteranu pažnju na svet oko sebe. U svom predavanju o „Istraživanju hronologije ledenih doba“ održanom juna 1955. godine u Beču, na poziv predsednika Austrijske akademije nauka i rektora Univerziteta u Beču, ističe kako obuzet rešavanjem svog kosmičkog problema, povučen u hram nauke, „nije ni osetio velike svetske događaje“, dva svetska i dva balkanska rata, koji prohujaše pored njega.

Ova i ranija zemaljska zbivanja doživljavao je kao putnik kroz vasionu, putujući u mislima kroz vreme i prostor.

„Večerom, kad me suton, slaba električna struja, umor, ili drugi koji uzrok, odagna od mog pisaćeg stola, ja primaknem naslonjaču do prozora i posmatram zvezdano nebo. Opazim li Mesec, ja se popnem do njega i šetam po njegovoj površini da izbliza vidim ono što me je na Mesečevim mapama zainteresovalo. Pojavi li se koja planeta, ja odletim do nje da bih rezultate mojih matematičkih ispitivanja o klimi planeta kontrolisao na licu mesta.”

Vreme nemačke okupacije, tokom Drugog svetskog rata, provodi u Beogradu, pišući svoju biografiju. Imao je preko šezdeset godina. U tom raspoloženju, govorio je sinu:

„Jednom kada veliku ribu uhvatiš, više te male ribe i ne interesuju. Punih 25 godina radio sam ja na svojoj teoriji osunčavanja, a sada kada je taj rad završen, ja više posla i nemam. Previše sam star da otpočnem rad na kakvoj novoj teoriji, a teorije takvog dometa, kakvog je bila ona koju sam završio ne rastu na granama drveća”.

Memoare „Uspomene, doživljaje i sećanja“ objavio je 1952. godine, a 1957. godine završio je rad na kratkoj sintezi svojih naučnih istraživanja. U ovom delu otkriva svoju filozofiju života kao i način svog stvaranja koje se, bez prekida, odvijalo tokom decenija i predstavljalo najdublji deo njegovog bitisanja.

Najbolje zapise o najvećem srpskom naučniku 20. veka koji je spojio Zemlju i kosmos, podario je on sam.

„To činim zbog toga što bih želeo da ovim uvedem čitaoca u svoju naučničku radionicu i saopštim mu iskustva svoga dugogodišnjeg naučničkog rada, verujući da će to biti korisno onima koji budu odabirali isti poziv.“

Objavio je preko 150 radova i knjiga, uključujući i one koji imaju za cilj popularizaciju nauke: „Kroz vasionu i vekove“, „Kroz carstvo nauka“, „Slike iz života velikih naučnika“, „Istorija astronomske nauke od njenih prvih početaka do 1727. godine“.

Posle Drugog svetskog rata, dugo je bio potpredsednik Srpske akademije nauka i umetnosti, čiji je dopisni član postao 1920. godine, a redovni 1924. godine. U penziju odlazi 1955. godine, nakon 50 godina rada.

Umro je 12. decembra 1958. godine, u Beogradu. Sahranjen je u grobnici na Novom groblju u Beogradu. Na inicijativu sestre bliznakinje Milene, 1966. godine prenet je u porodičnu grobnicu, što je bila njegova želja, na pravoslavno groblje u Dalj, na obalu Dunava – rajske reke Fison, odakle je pošao na svoj put kroz vasionu i vekove, gde i sada počiva.

Blistavi um preselio se, i fizički, među zvezde, da večno putuje kroz vasionu i vekove, čije je puteve za života najbolje poznavao.

Danica Spasova, mr Slavko Maksimović
iz knjige "Milutin Milanković - putnik kroz vasionu i vekove", 2009.