Prilozi

Milankovićeve krive osunčavanja

U periodu od 1922. do 1924. godine za potrebe monografije Kepena i Vegenera „Klimati geološke prošlosti“, Milanković izračunava krive osunčavanja za geografske širine: 55°, 60° i 65° severne hemisfere za poslednjih 650.000 godina.

Porodica i detinjstvo

Život u kući Milankovića tekao je mirno, po utvrđenom starom redu i običaju. Majka se brinula o svojoj deci i njihovoj posluzi, a staramajka je nadzirala sve što se u kući dešavalo. Milutinov otac bio je vredan, obrazovan i preduzimljiv čovek. Držao je dobro uređenu trgovačku radnju koju je nasledio od oca, i bavio se zemljoradnjom.

Sekularno pomeranje polova

Milanković se osvrnuo i na fenomen koji su mu Alfred Vegener i Beno Gutenberg sugerisali da prouči. Taj novi problem odnosio se na sekularna pomeranja polova rotacije.

Prelomna godina za naučni rad Milutina Milankovića bila je 1909. Te godine dobija poziv sa Filozofskog fakulteta Beogradskog univerziteta da pređe u Beograd kao predavač na Katedri za primenjenu matematiku, u okviru koje su se nalazile racionalna i nebeska mehanika, i teorijska fizika. Beogradski univerzitet se, od svog osnivanja 1905. godine, posvetio stvaranju mladog i stručnog kadra putem angažovanja mladih i nadarenih ljudi, kako bi se približio uglednim evropskim univerzitetima. Među tim mladim, obrazovanim i talentovanim ljudima bio je i Milanković, koji je u Beču stekao ime i položaj. Našao se u velikoj dilemi, o čemu u svojim sećanjima piše:

„Razmislih, ne pitajući nikoga šta da radim. Ne bih li bolno osetio ogromnu razliku između velikog Beča i malog Beograda? Da li je moja dužnost da živim, radim i umrem u svom rođenom narodu, koji mi nudi ono što može da mi pruži? A katedra primenjene matematike je kao poručena za mene. Na njoj ću naći sve uslove da razvijem svoje sposobnosti i odužim se svome narodu. Tačno one tri grane egzaktnih nauka kojima sam se najviše bavio i koje bi mi, u njihovom zajedničkom sastavu, dale široko polje za onakav naučnički rad kojem sam težio i na kojem bih-tako sam mislio-mogao stvoriti velika dela. Mene je očarao sam naziv katedre Primenjene matematike. Matematiku sam oduvek cenio kao divan alat pri rešavanju problema na koje nailazimo u proučavanju prirode i vasione, a čija se izvanrednost najjače ispoljila u Nebeskoj mehanici i Teorijskoj fizici. A te dve nauke bile su sastavni deo moje katedre.”

Poput brojnih srpskih intelektualaca iz rasejanja, nošen dubokim patriotizmom, napušta udoban život, uspešan i finansijski veoma unosan posao građevinskog inženjera u Beču, te dolazi u Beograd za profesora na Univerzitetu.

Odluku da ostane u Beogradu doneo je iz dubokog uverenja da će se samo onda osećati srećnim i smatrati da je postigao pravi cilj svoga života, ako postane naučnik od formata.

„Tog dana završio se 30-godišnji period moga življenja u Habsburškoj monarhiji, a i doba moje mladosti. Dolaskom u Beograd vratio sam se u krilo svoga naroda i svoje porodice.“

Ukaz o postavljenju Milankovića za profesora primenjene matematike na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu potpisao je tadašnji ministar prosvete Ljubomir Stojanović, 9. septembra 1909. godine po starom kalendaru.

Napuštajući Beč, nije prekinuo prijateljske veze i naučnu saradnju sa brojnim austrijskom naučnicima i institucijama, s kojima je sarađivao i razmenjivao naučne informacije i ideje. Kada su mu mogućnosti dozvoljavale, koristio je priliku da poseti Beč i druga mesta u Austriji, sretne prijatelje i saradnike, da učestvuje u radu značajnih naučnih skupova ili da, u svojstvu konsultanta ili projektanta, učestvuje u izradi velikih građevinskih objekata. U tom cilju 43 puta je posetio Austriju.

Danica Spasova, mr Slavko Maksimović
iz knjige "Milutin Milanković - putnik kroz vasionu i vekove", 2009.