Prilozi

Polazne osnove istraživanja

„Treba, dakle, naći vezu između osunčavanja planeta i temperature njihove površine i atmosfere, rešiti taj fizikalni problem....“

Astronomski deo teorije

Kada ne bi bilo uzajamnog gravitacionog dejstva među nebeskim telima, Zemljina osa bi zadržala svoju orijentaciju u prostoru, Zemljina putanja bi bila nepromenljiva, a njene ravnodnevičke i solsticijalne tačke nepomične. Godišnji tok osunčavanja Zemlje ponavljao bi se iz godine u godinu. To, međutim, nije slučaj.

Izbor meteorologije

„Moje ambicije nisu, dakle, bile skromne. Težio sam uvek ka višim ciljevima, ili bar onima koji su mi takvi izgledali. No pored sve te romantične crte svoga karaktera, ipak sam bio toliko realan da sam vodio računa o svojim sposobnostima.

Svestan da je njegova astronomska teorija klimatskih promena s uspehom okončana, ali da su prilozi u vezi s njom rastureni po raznim publikacijama, odlučuje da ih sve sakupi i objavi na jednom mestu. „Uvideo sam da će moje delo ostati nepotpuno ako sve te radove ne prikupim i arhitektonski ne sazidam u jedinstvenu celinu i dopunim je svim mnogobrojnim primenama što ih je moja teorija našla u rukama geologa.“

Početkom 1939. godine započeo je svoje kapitalno delo „Kanon osunčavanja”. U njemu je sadržan njegov celokupan dugogodišnji rad, svi rezultati i proračuni, sva vera i nada, sva odricanja. „Kanon” odražava svu temeljitost, sistematičnost, upornost i tačnost Milankovića. Više od toga, odražava njegovu sigurnost u tačnost matematičkih proračuna i ispravnost naučnog pristupa, kao i uverenost da će doći dan kada će stići opšte priznanje da su, u njegovom „Kanonu” zapisane univerzalne zakonitosti.

„Kanon“ je podelio u šest velikih odeljaka:

  • U prvom odeljku „Kretanje planeta oko Sunca i uzajamni poremećaji tih kretanja“, ova dva osnovna problema nebeske mehanike obradio je primenom novog matematičkog oruđa koje je razvio.
  • U drugom, „Obrtanje Zemlje“, date su opšte jednačine teorije obrtanja i njihova primena na dnevno obrtanje Zemlje, precesiju i nutaciju Zemljine ose.
  • U trećem, „Sekularna pomeranja polova Zemljine rotacije“, data je Milankovićeva teorija ovog pitanja uz kartografski i tabelarni prikaz dobijenih rezultata.
  • Četvrti odeljak, pod naslovom „Osunčavanje Zemlje i njegove sekularne promene“ sadrži rezultate Milankovićevih opsežnih istraživanja ovog problema.
  • Peti „Veza između osunčavanja Zemlje i temperature njene površine i atmosfere“ sadrži osnovne principe Milankovićeve Matematičke teorije klime i njenu primenu.
  • Šesti „Ledeno doba, njegov mehanizam, njegovo raščlanjavanje i njegova hronologija“, pored rezultata Milankovićevih istraživanja ovog problema, sadrži i svu relevantnu stranu literaturu, koja je u to doba, kako ističe Milanković, obuhvatala 85 stranih radova.

Pisao je „Kanon” dve godine, a štampanje jednog od najvećih dela srpske nauke „Kanon osunčavanja Zemlje i njegova primena na problem ledenih doba” završeno je 2. aprila 1941. godine. Beograd je bombardovan 6. aprila 1941. godine, i u tom stravičnom razaranju grada stradala je i zgrada štamparije koja je štampala „Kanon”. Stoga su poslednje stranice knjige morale biti ponovo štampane.

Delo je objavljeno na nemačkom jeziku pod naslovom: „Kanon der Erdbestrahlung und seine Arwendung auf das Eiszeitenproblem”, u izdanju Srpske kraljevske akademije, na 626 stranica.

O stvaranju svog grandioznog naučnog dela, Milanković piše:

„Znao sam da taj posao kiklopa nije lak i da će trajati godinama. No, to me nije zaplašilo, bio sam mlad, bolje reći u najboljim godinama za takav poduhvat. Da sam bio mlađi, ne bih imao dovoljno znanja i iskustva za takav posao, a da sam bio stariji, ne bih imao onog samopouzdanja i odvažnosti što ih samo mladost daje.”

Upornim i strpljivim radom, koristeći saznanja iz teorijske fizike, nebeske mehanike, o promenama oblika i položaja putanja nebeskih tela, kao i izuzetnu matematičku nadarenost, prvi je uspeo da reši problem glacijacije, matematički dokazavši da je sekularni tok insolacije glavni uzrok svih većih promena klime na planeti Zemlji.

Već početkom 1944. godine u nemačkom Meteorološkom časopisu objavljen je opširan prikaz Karla Vunta o Milankovićevom „Kanonu osunčavanja“. Milanković s posebnim zadovoljstvom ukazuje na ovaj rad Vunta i njegovih saradnika Trola i Majnardusa, poznatih naučnika toga doba, koji su iskazali odlučnu podršku njegovoj teoriji. U uvodnom delu ovog prikaza, Karl Trol govoreći o uzrocima ledenih doba kaže:

„U toku minulih 20 godina prvo, najznačajnije, mesto u tome problemu zauzela je astronomska teorija koja polazi od sekularnih promena elemenata Zemljine putanje, njenog ekscentriciteta i položaja perihela i nagiba Zemljine ose prema njoj. Ona je dobila svoj konačan značaj radovima Milankovića, Kepena i Vegenera i geološkim istraživanjima Sergela i Eberla. Svestranom prihvatanju te teorije smetao je do nedavna uticaj radova R. Špitalera, koji je, polazeći od istih pretpostavki, dolazio do rezultata koji se nisu mogli dovesti u sklad sa geološkim nalazima. No ta razmimoilaženja su sada prečišćena pošto je Milanković, potpomognut radovima Vunta, svoju teoriju toliko usavršio da je ona, u njenom sadašnjem obliku, stigla mnogo dalje no u svojim počecima. Ona je omogućila hronologiju ledenih doba i njihovo raščlanjavanje“.

U okviru ovog prikaza, Vunt je, u članku „Učešće elemenata Zemljine putanje pri stvaranju ledenih doba“, detaljno i pristupačno izložio osnove Milankovićeve teorije stručnjacima koji nisu matematičari.

Majnardus u svom članku „O Kanonu osunčavanja Zemlje“, izražava još energičniju podršku Milankovićevoj teoriji zaključkom:

„Da sekularne promene osunčavanja Zemlje nisu kvantitativno bile dovoljno snažne da objasne smene glacijalnih i interglacijalnih vremena ledenog doba i da zbog toga astronomsku teoriju raščlanjavanja toga doba, koju je Milanković izgradio, treba odbaciti, zastarelo je i neodrživo gledište. Jer, uvođenjem u račun refleksione sposobnosti snežnog pokrivača, čije su dejstvo uočili i shvatili Vunt i Milanković, a njima sledovali i drugi naučnici, dokazano je da su letnja osunčavanja, smanjena tim uzrokom, imala za posledicu tolika sniženja temperature koja su bila dovoljna da u punoj meri ispolje svoje dejstvo u svim zonama Zemlje. Ovaj zaključak ne isključuje mišljenje da ti činioci nisu bili praćeni terestričnima, kao što su raspodela kopna i vode, bregova i ravnica, morske struje.“

O ovom pozitivnom prikazu i odjeku „Kanona“ u tadašnjoj naučnoj javnosti Milanković je zapisao:

„Ovo odlučno istupanje Majnardusa u korist moje teorije imalo je svoj naročiti značaj i u tome što je on bio geograf, a geografi su dotle bili njeni najčešći protivnici. Tako je moj 'Kanon', pored svih nedaća koje ga zadesiše, stigao na vreme da, mesto mene, učestvuje u velikoj diskusiji \ o problemu ledenih doba.“

Prvi prevod „Kanona“ na engleski jezik objavljen je 1969. godine (Canon of Insolation and the Ice-Age Problem. Special Publ., 132: 1-484, Jerusalem), drugi 1998. godine (Canon of Insolation and the Ice Age Problem. With introduction and biographical essay by Nikola Pantic. 636 pp. Hardbound. Alven Global. ISBN 86-17-06619-9). Zavod za udžbenike i nastavna sredstva u Beogradu pripremio je i 1997. godine objavio „Izabrana dela Milutina Milankovića“ na srpskom jeziku, u saradnji sa Muzejom nauke i tehnike Srpske akademije nauka i umetnosti (ISBN 86-17-05270-8).

Danica Spasova, mr Slavko Maksimović
iz knjige "Milutin Milanković - putnik kroz vasionu i vekove", 2009.