Milutin Milanković je rođen 28. maja 1879. u Dalju kod Osijeka tada u Austrougarskoj. Njegovi preci su došli u Dalj posle velike seobe Srba 1689-1690. godine pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem. Odakle su došli nije poznato. Njegovog rodonačelnika Milanka, po kome su oni nazvani Milankovići, međutim, nema u popisu žitelja "kotara Osek" iz 1697. godine, pa je prof. Milanković pretpostavljao da su njegovi preci došli tek početkom XVIII veka u Dalj, mada je moguće i da se radi o nekoj promeni imena, pošto je prezime ionako promenjeno, a ranije prezime nije poznato.
Porodica Milanković se u novim uslovima uspešno razvijala i podizala i već u trećem kolenu, posle Milanka, Todor Milanković je svršio pravne nauke. Porodica se razgranala i u njenom rodoslovu se nalazi više fakultetski obrazovanih ljudi. Milankovići su postali ugledna i imućna porodica. Bili su nacionalno stabilni, učestvovali su uvek u svim aktivnostima koje su bile vezane za srpski narod i ljubomorno čuvali svoju nacionalnu tradiciju. Jedna od najzanimljivijih ličnosti iz porodice Milanković, koju svakako treba pomenuti, jeste Uroš Milanković (1800-1849), brat Milankovićevog dede Antonija, koji je živeo u prvoj polovini XIX veka koji se, mada pravnik po školi, bavio filozofijom i bio dosta ugledan "Naturphilosoph" u Šelingovom (Schelling) smislu.
Sam Milanković u svojim Uspomenama, doživljajima i saznanjima podvlači da je "porodična hronika Milankovića tesno povezana sa istorijom Karlovačke mitropolije, kasnije patrijaršije". Naselje Dalj je zasnovano na "Daljskom spahiluku" koji je pripadao Karlovačkoj mitropoliji. Sve promene u odnosu na državno i crkveno upravljanje odražavale su se na život naselja i porodice Milanković.
Vrlo značajna za razvoj porodice Milanković je bila veza sa jednom drugom uglednom srpskom porodicom, Muačevića, iz Osijeka. Udeo ujaka Vasilija Muačevića - Milankovićeva majka Jelisaveta je bila rođena Muačević - je u životu Milutina Milankovića ogroman, jer je rano ostao bez oca. Koliko je u njegov život bitno upleten Vasilije Muačević - ujka Vasa, vidi se najbolje po tome što je on svom sinu dao ime Vasilije.
Njegova rodna kuća u Dalju - lice joj je bilo dugo, kako on kaže, pedesetak metara - imala je prizemlje i sprat. Svoj definitivni oblik ova zgrada je dobila sedamdesetih godina prošlog veka kada je ispod prostorija sa ulice bio izgrađen podrum, jer je Milankovićev otac bio razvio poljoprivrednu proizvodnju i vinogradarstvo, a inače se bavio i trgovinom mešovitom robom. Njihova dvorišna bašta je izlazila na Dunav, a danas je odvojena od njega zidom. Inače Milanković je bio opčinjen Dunavom i posvetio mu je čitavu glavu u svojim Uspomenama. Ima u toj glavi jedno zanimljivo zapažanje, još iz mladih dana, o slaganju kretanja. To mu je moglo kasnije poslužiti kao podsticaj za njegovo konsekventno korišćenje vektorskih metoda. Tako on priča kako je posmatrao guske kako prelaze preko Dunava i kako ih Dunav zanosi, ali da one idu po ritu s druge strane uz Dunav i nekim čudnim instinktom prelaze tačno potrebni put da ih on kad zaplove Dunavom natrag, zanese u pravcu svog toka tačno toliko da isplove kod Milankovićeve bašte.
Otac Milutina Milankovića, Milan, bio je vredan i preduzimljiv čovek, bavio se poljoprivredom i trgovinom. Njegovo imanje je imalo oko 58 ha i tako predstavljalo "veleposed" u malom, samo je bilo rasparčano i teško za racionalno obrađivanje i upravljanje. Prema njegovim Uspomenama i drugim svedočanstvima koja se nalaze u Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti, otac mu je bio istaknuti predstavnik daljskih posednika kod vlasti i pred patrijaršijom sa čijim se interesima nisu uvek podudarali.
Otac mu je umro rano, krajem 1886. godine, kad je Milankoviću bilo sedam i po godina. Milanković je imao četiri brata: Ljubišu, Vladana, Vojislava - Voju i Bogdana, koji je bio poslednje dete u ovoj decom bogatoj porodici. Imao je i dve sestre Milenu, svoju bliznakinju i Vidosavu. Braća Ljubiša, Vladan i Vojislav pomrli su u mladim godinama od tuberkuloze, a najmlađi brat Bogdan ga je nadživeo kao i sestra Milena. Upravljanje imanjem i radnjom, posle očeve smrti preuzeo je, kako Milanković kaže, "porodični trijumvirat", koji su činili: njegova baba po ocu Antinca, majka Jelisaveta i već pomenuti ujka Vasa.
Za mesto i ugled porodice Milanković u sredini u kojoj su živeli karakteristično je što su bili u ličnom prijateljstvu sa Zmaj-Jovanom Jovanovićem (1833-1904). Zmaj-Jova je za mramorni spomenik Milankovićevog oca sastavio ove stihove:
Stan', putniče, stan', čoveče,
Da mu duši daš
Jedan očenaš!
Stan', putniče, stan' Srbine,
Spomenu mu daj
Jedan uzdisaj!
A molitva s uzdisaji
Nek se združuje
Ko je mnogim bio mnogo,
Za rod del'o sve što je mog'o-
To zaslužuje.
Ovi stihovi, urezani na ploči, sačuvani su na pravoslavnom groblju u Dalju, a original tih stihova, pisan Zmajevom rukom, nalazi se u zbirci Milutina Milankovića u Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti.
Iako su se na neke predele istočne Slavonije i Baranje, opustele turskim osvajanjima, doselili prvo Srbi, u toku XVIII veka, a naročito za vreme Karla VI i Marije Terezije počeli su stizati i nemački doseljenici tako da je u Dalju u Milankovićevo vreme bilo dosta nemačkih stanovnika. Milanković je osnovnu školu, kao dete imućnih roditelja, učio privatno i odmah od početka pokazao posebnu sposobnost pamćenja. Inače se u njemu vrlo rano, pod očevim uticajem, počeo razvijati materijalistički pogled na svet, kome je ostao veran do kraja života, i to uprkos svom uglednom pretku Urošu koji je bio idealista. On za razliku od francuskog filozofa Lametrija (Lamettrie) iz XVIII veka, koji je upoređivao čoveka sa mašinom, kaže "da bi čoveka trebalo shvatiti ne kao mašinu već kao veliku savršeno uređenu fabriku". Inače se Milanković, ma koliko njegova aktivnost bila raznovrsna, nije upuštao mnogo u pitanja filozofije, pa ni filozofije nauka.
Iako su njegove urođene sklonosti bile prema takvim naukama kao što su matematika i fizika i prema teorijskim naukama uopšte, "trijumvirat" je, kako je Milanković nazivao svoje staraoce, hteo da ga pošalje na poljoprivredne nauke, kao naslednika poljoprivrednog poseda, pa se on stoga nije upisao po završetku osnovne škole 1889. u gimnaziju, već u realku u Osijeku. Ova škola je bila sedmorazredna i omogućavala je samo studije poljoprivrede i tehnike. U srednjoj školi u Osijeku je bila prava kosmopolitska sredina, jer je pored Srba i Hrvata bilo i Nemaca i Jevreja. On je bio smešten u porodici svoje majke Muačević i imao pristojne uslove za učenje. Uvek se rado sećao vremena provedenog u Osijeku i posvetio mu dosta pažnje u svojim Uspomenama. Bio je uvek odličan učenik.
Njegova sklonost prema nekom harmoničnom obuhvatanju saznanja o svetu i nepolarizovanost u jednom smeru smetala mu je u odluci o izboru profesije. On u I delu svojih Uspomena sam kaže: "Nisam bio načisto u izboru svog budućeg poziva, pa sam počinjao mnogo što šta zašto nisam bio ni stvoren, ni dorastao". Ispit zrelosti je položio 1896. godine sa odličnim uspehom u Osijeku. Po završetku mature, na poslednjem drugarskom sastanku u baranjskom ritu preko puta Osijeka oprostili su se drugovi pesmom, koja se i danas u raznim varijantama peva:
Jel' ti žao što se rastajemo, Rastajemo a ne sastajemo; Što moramo kući da idemo, Pruž'te ruku da se rukujemo.
Vršnjak Alberta Ajnštajna (Einstein, 1879-1955), i on se kao ovaj upisao te godine na Tehničku veliku školu, istina ne u Cirihu (Zürich) kao Ajnštajn, već u Beču.
Veliki odmor između ispita zrelosti (juni 1896) i početka predavanja u Beču na Tehničkoj velikoj školi (polovina oktobra) iskoristio je za duži boravak u Beogradu u krugu svojih rođaka i poznanika. Tom prilikom se upoznao sa radom Ljubomira Klerića (1844-1910) Traktoriograf i konstruisanje Ludolfovog broja π osnovice e prirodnog logaritma, koji je objavljen baš te 1896. godine u Glasu Srpske kraljevske akademije LI. Ovaj rad je skrenuo Milankovićevu pažnju na jedan drugi stari problem i podstakao ga da traži neki instrument za rešenje trisekcije ugla. I, što je najinteresantnije, on je to rešenje i našao ne znajući da je ono bilo već poznato. Ubrzo je utvrdio da je njegovo rešenje (naravno ne samo šestarom i lenjirom) gotovo identično sa onim H. Hipaufa (H. Hippauf) dvadeset godina ranije. To je njegov prvi naučni pokušaj i prvo razočarenje i on pokazuje da je njegovo intimno interesovanje bilo uvek u oblasti teorijskih nauka. I kasnije, kad se već bio pročuo kao priznat građevinski konstruktor i projektant, on se vraćao temama iz oblasti čiste matematike, kao što je npr. Eine graphische Darstellung der geometrischen Progressionen (Grafičko predstavljanje geometrijskih progresija). Ovaj njegov rad je objavljen 1909. u Zeitschrift für math. und naturwiss. Unterricht, Bd. XL i o njemu je pisalo više naših autora.
Uostalom, te 1896. godine on je došao u sukob sa Ljubomirom Klerićem, profesorom teorijske mehanike, uglednim naučnikom i članom Srpske kraljevske akademije u razgovoru o podizanju spomenika Đuri Jakšiću i ostao je trajno neraspoložen prema Ljubomiru Kleriću. Kako Milanković kaže u svojim Uspomenama, do toga je došlo zbog toga što je Klerić smatrao da Đuri Jakšiću kao "pijanici" ne treba podizati nikakav spomenik, ali u stvari Milankovićevo neraspoloženje je bilo dubljeg korena i, videćemo kasnije, stajalo je u vezi sa pitanjem objavljivanja Milankovićeve doktorske disertacije na srpskom jeziku u Beogradu. Milanković se stoga, ne sasvim opravdano, dosta nepovoljno izražavao o Klerićevim traktoriografu.
Najzad, neslaganje po pitanju izbora studija između njegovih intimnih sklonosti prema teorijskim studijama i želja porodice, usmerenih ka nekoj visokoj poljoprivrednoj školi, da bi se obezbedilo stručno vođenje znatnog poljoprivrednog dobra, rešeno je u njegovu korist pod uticajem čika Andrije, očevog brata, koji je bio mašinski inženjer i konstruktor u Škodinoj fabrici topova. Tako je otišao na Tehničku veliku školu u Beču na studije građevinske tehnike. On je više voleo da studira elektrotehniku, ali tada u Beču nije bilo posebnog fakulteta za elektrotehniku. Porodica se pomirila sa tim, pa je za studije poljoprivrede određen drugi, njegov nešto mlađi brat Ljubiša. Kolika je bila njegova ljubav prema matematici i fizici vidi se po tome što je jedno vreme čak nameravao da polaže ispite iz latinskog i grčkog jezika da bi mu bila priznata gimnazijska matura i da bi mogao studirati ove nauke.
Treba istaći, međutim, da je Tehnička velika škola u Beču bila vrlo ugledna škola, na kojoj je izuzetno ozbiljno negovana baš matematika. Povoljno mišljenje o nivou matematičke nastave na toj školi potvrdio mu je i Vladimir Varićak (1865-1942), tada profesor Zagrebačkog sveučilišta, njegov raniji profesor matematike iz Osijeka, pa je otišao u Beč. Varićak je nepobitno znatno uticao na Milankovića i njegovu naučnu orijentaciju.
Od njegovih profesora na Tehničkoj velikoj školi koji su ozbiljnije uticali na njega značajnija imena su bila samo Emanuel Čuber (Czuber), profesor matematike i Johan Brik (Johann Brik), profesor građenja mostova, koji je u svojim tehničkim predavanjima pokazao koliko dragocenu ulogu može igrati matematika u tumačenju tehničkih sadržaja i to je naročito oduševljavalo Milankovića. Sa ovim i nekim drugim profesorima Milanković je održavao prijateljske veze i kasnije godinama, a posebno sa Čuberom, koji mu je bio vrlo naklonjen.
U toku njegovih inače bezbrižnih studija u Beču treba pomenuti njegovo veliko interesovanje za operu, koju je redovno posećivao. Osim toga posvetio je pažnju i učenju francuskog jezika uzimanjem privatnih časova i posećivanjem letnjih tečajeva francuskog jezika u Ženevi.
Diplomski ispit za građevinskog inženjera je položio juna 1902. godine, posle šest godina studija kod profesora Brika, sa projektom betonskog mosta. Odslužio je vojsku u Austro-Ugarskoj, odmah posle diplomskog ispita i tada se prvi put našao pred teškoćama! Na studije su pošla i braća, i to bolešljivi Vojislav na studije poljoprivrede u Dečinu u Češkoj a Bogdan na studije romanske filozofije u Beču, brat Ljubiša je bio umro, pa su porodične obaveze i potrebe premašile prihode. Međutim, njegov ujak Vasa Muačević je uspeo da obezbedi potrebna sredstva za nastavljanje Milankovićevih studija iz još velikog postojećeg dobra. Tako je on mogao nastaviti studije i otići u Beč da se sprema za polaganje doktorskog ispita, koji je u Austriji bio uveden u tehničkim velikim školama tek nekoliko godina pre toga.
Zanimljivo je za njegov kasniji razvoj da je u osnovnu literaturu za pripremu doktorskog ispita spadalo veliko trotomno delo Appell - Mécanique rationelle, jedna izrazita matematička mehanika, što ponovo ukazuje na prevagu njegovih teorijskih interesovanja. Osim toga, na poreklo njegovog kasnijeg interesovanja za istoriju nauka i delo Ernesta Maha (Mach) Die Mechanik in ihrer Entwicklung i čuvena velika Kantorova (Cantor) knjiga Vorlesungen über die Geschichte der Mathematik - tada u tri sveske - koji naoko nisu imali nikakve veze sa pripremama za jedan doktorat tehničkih nauka. Nekim čudnim slučajem ovim Mahovim delom je gotovo u isto vreme bio impresioniran i veliki Milankovićev savremenik Albert Ajnštajn!
U vezi sa tim svojim interesovanjem za istoriju nauke, on u svojim Uspomenama kaže:
"Čitajući istoriju nauka uvideo sam da se iz udžbenika ne vidi kako su nauke nastale, već samo njihovo sadašnje stanje do kojeg se došlo iz prvobitnih koncepcija njihovih stvaralaca kasnijim dodavanjem poznijih prerađivača. A ja sam želeo da vidim kako se nauka stvara, a ne kako se prekrojava u moderniji oblik. Prva znanja o tome stekao sam iz Mahovog i iz Kantorovog dela, no još više iz velike nemačke serijske publikacije Ostwald's Klassiker".
Doktorski ispit je položio decembra 1904. godine, pred komisijom koju su sačinjavali, osim Brika kao rukovodioca disertacije Theorie der Druckkurven (Teorija linija pritiska), Finger za racionalnu mehaniku, Čuber za matematiku, a za samu odbranu uzet je kao četvrti član i profesor Tetmajer (Tettmayer), tadašnji rektor, za tehničku mehaniku.
Problem teorije linije pritiska u građevinskoj tehnici nije bio nov po sebi, ali je Milanković prišao njegovom rešavanju na sasvim originalan način tako da je otkrio izvesne greške ranijih autora, a njegovo rešenje je obuhvatalo sve ranije poznate slučajeve. On pri tom ističe da je do svog rezultata došao polazeći deduktivnim putem - traženjem opštih obrazaca - a ne induktivnim od pojedinačnog ka opštem. Uopšte, karakteristika njegovog stvaralaštva je teorijski - deduktivni prilaz problemu, a ne neko eksperimentalno pabirčenje. Tako je u nekim svojim kasnijim građevinskim patentima, koji se bez praktičnih testova nisu mogli ostvariti, imao saradnika - pomagača.
Njegova disertacija štampana je 1907. godine u uglednom nemačkom, naučnom, ne tehničkom, časopisu Zeitschrift für Math. und Physik, Bd. 55. Heft 2. Ovo zakasnelo objašnjenje se može lako objasniti i na njemu se treba zadržati. Naime, on je, verovatno po preporuci Bogdana Gavrilovića (1864 - 1947), podneo prevod ove svoje disertacije za objavljivanje u Glasu Srpske kraljevske akademije. Akademija prirodnih nauka je odredila za referente Ljubomira Klerića i Mihaila Petrovića (1868-1943). Međutim, Petrović je verovatno vratio ovaj rad kao njemu stručno stran pa je drugi referent tada mogao biti prof. tehničke mehanike na Beogradskom univerzitetu Vladimir Todorović (1858-1932). Milanković naime u I delu svojih Uspomena (odeljak 43 - Put u praksu) kaže, ne navodeći ime, da je taj drugi referent bio "statičar, vanredni profesor tehničkog odseka Velike škole". Referenti su iz opreznosti odugovlačili sa davanjem mišljenja, i to stoga što je rad bio sasvim originalan i što je, kako smo rekli, odstupao od dotadašnjih gledišta i, najzad, što su tada doktorske disertacije sa tehničkih fakulteta uživale mali ugled. Iako oni rad nisu odbili, Milanković se naljutio, povukao svoju disertaciju i objavio je, kako smo videli, na nemačkom jeziku. Inače, to je, po mom mišljenju, glavni razlog njegovog neraspoloženja prema Ljubomiru Kleriću.
Početkom 1905. godine Milanković je stupio u praksu u tadašnje čuveno bečko građevinsko preduzeće Adolf Baron Pittel, Betonbau-Unternehmung (A.B. Pitel - preduzeće za betonsku građu), kasnije Pittel und Brausewetter (Pitel i Brauzeveter) i tako je njegovo građevinsko usmerenje prema betonskoj građi još sa fakulteta ostalo očuvano. Milanković je gradio brane, mostove, via- i akvadukte, podizao građevine u armiranom betonu širom tadašnje Austro-Ugarske: u Erdelju (Transilvaniji), u Burgenlandu, Koruškoj i Štajerskoj. Iako o ovoj njegovoj aktivnosti mora i posebno biti govora, istaći ćemo da je njemu, između ostalog, poverena rekonstrukcija krila Tehničke velike škole u Beču prema Karlovoj ulici (Karlsgasse), što je dokaz poverenja njegovih profesora u njegovu stručnost, i da je on, kao predstavnik firme Pitel izradio 1906. godine statički proračun i predračun troškova za kolektor Beogradske kanalizacije na Savskoj padini.
Odmah od početka svoje više nego uspešne prakse on se nije ograničio na obavljanje samo rutinskih građevinskih zadataka, već je počeo teorijski da razrađuje pojedina tehnička pitanja. On je uspeo da zaštiti nekoliko svojih građevinskih patenata, ali i da se zabavlja čistom matematikom i da napiše rad kao što je onaj o geometrijskim progresijama, o kome je bilo reči, koji je ušao i u naše i u nemačke udžbenike za srednju školu. U vezi sa njegovom građevinskom aktivnošću treba još navesti i to da se on posle 1924. godine, prema ukazanoj potrebi i zahtevima sa raznih strana, bavio rešavanjem raznih problema armirano betonskih konstrukcija kao što su razne javne građevine, aerodromski hangari itd. Ovaj rad mu je obezbeđivao materijalna sredstva, ali je interesantno za njega kao ličnost da njemu nije smetalo bavljenje praktičnim rešavanjem građevinskih konstrukcija ne samo da naučno radi već i da stvara naučne teorije.
U građevinskoj praksi u Beču proveo je do jeseni 1909. godine, kad je po pozivu, koji su potpisali Jovan Cvijić, Bogdan Gavrilović i Mihailo Petrović, došao u Beograd da zauzme katedru primenjene matematike (racionalna mehanika, nebeska mehanika, teorijska fizika) posle Koste Stojanovića (1867-1921) koji je bio postao ministar narodne privrede.
Godina 1909. bila je prelomna u njegovom životu. U početku te godine umro mu je brat Vojislav, brat Vladan mu je bio umro ranije, opet od tuberkuloze, koja je kosila Milankoviće iako nisu bili siromašni. Ličnost puna optimizma, on se prvi put tada upušta u pesimistička razmišljanja i kaže u svojim Uspomenama za očinski dom: "Kada ga sagledah srce mi se steže, osećajući da će uskoro sasvim opusteti. Ni ja, ni moj brat Bogdan, nećemo biti u stanju da ga od toga spasemo". Danas je u bivšem Milankovićevom domu u Dalju smeštena milicija. Aneksiona kriza 1908-1909. godine ukazala mu je, kako sam kaže, gde mu je mesto - u svom narodu. Tako u Uspomenama kaže, posmatrajući jedan vojnički transport u Beču, koji je išao na granicu Srbije: "Tada sam jasno osetio da se nalazim u neprijateljskoj zemlji", što karakteriše njegovo nacionalno osećanje.
I, najzad, bio je po pozivu izabran za vanrednog profesora primenjene matematike i bio postavljen odlukom ministra prosvete i crkvenih poslova Ljubomira Stojanovića 21. septembra 1909. (po starom).
Od tog trenutka počinje njegova prava naučna karijera, ali i nastavna, jer je bio uzoran, odgovoran učitelj. U prvim godinama svoje nastavne aktivnosti držao je za današnje pojmove mnoštvo različitih tečajeva. Za sve tečajeve, koje je držao u životu, ostavio je brižljivo pripremljena i rukom čitko napisana predavanja. Napisao je nekoliko univerzitetskih udžbenika: Nebeska mehanika, 1935. godine, Osnove nebeske mehanike dva izdanja, prvo 1947., Istorija astronomske nauke od njenih prvih početaka do 1727. (godina Njutnove smrti), 1948. i, najzad, Astronomska teorija klimatskih promena i njena primena u geofizici, 1948. U ovoj poslednjoj knjizi on je u obliku udžbenika izložio svoju teoriju ledenih doba, o kojima će još biti reči. Njegova istorija astronomske nauke prevedena je na slovenački jezik 1951. Njegovi udžbenici se ističu jasnošću i podesnim izborom gradiva.
Nije nikad preterivao u korišćenju matematičkog aparata ni u udžbenicima, ni u svojim naučnim radovima. On je u jednoj idealnoj sintezi nastavne delatnosti i naučnog stvaralaštva uspeo da samo najprostijim sredstvima sferne astronomije, racionalne mehanike, teorijske fizike i matematičke analize stvori značajna naučna dela i zasnuje naučne teorije.
Posle prvog svetskog rata, dolaskom ruskih naučnika - emigranata proširena je kadrovska osnova Filozofskog fakulteta. Tako je od 1920. godine predavanja racionalne mehanike preuzeo Anton Bilimović(1879-1970), ugledan naučnik, koji je došao iz Odese, a od 1925. predavanja iz teorijske fizike i teorije vektora preuzeo je novoizabrani docent Vjačeslav Žardecki (1896-1962). On sam je između dva rata predavao nebesku mehaniku i teoriju relativnosti povremeno, a posle drugog svetskog rata do 1955., kad je penzionisan, predavao je nebesku mehaniku i istoriju astronomije.
Objavio je oko stotinu raznih manjih i većih dela: naučnih priloga, monografija i drugih radova. Bio je zainteresovan za savremene naučne metode i prvi kod nas konsekventno koristio vektorsku metodu u svojim predavanjima, i to mnogo ranije nego što je to bio slučaj u nekim razvijenim zemljama. Ajnštajnovu teoriju relativnosti predavao je prvi kod nas, a verovatno i na Balkanu, i to dosta rano. Njegovo naučno interesovanje, s obzirom na već izrečenu karakteristiku da je intimno težio nekom harmoničnom obuhvatanju saznanja, nije bilo usko. Ono se kretalo od interesovanja za probleme nastave matematike u srednjoj školi (bio je dugo godina predsednik komisije za polaganje državnog, profesorskog ispita iz matematike), pa preko građevinskih konstrukcija i reforme julijanskog kalendara do geofizičkih teorija. Njegova istraživanja su se nalazila na granici nekoliko prirodnih nauka i matematike. On je uspevao da na relativno prost način uspostavi veze između deskriptivnih prirodnih nauka i matematike. Kao profesor je svojom izraženom ličnošću uticao na generacije matematičara, astronoma i fizičara.
Odmah po njegovom dolasku u Beograd nastali su burni događaji: balkanski ratovi - u prvom balkanskom ratu je učestvovao kao rezervni oficir, jer je već imao srpsko državljanstvo - pa prvi svetski rat. Kad je otpočeo prvi svetski rat, on se tek bio oženio Hristinom Topuzović iz Šapca i nalazio se na svadbenom putu kod svoje kuće u Dalju, u Austro-Ugarskoj. Bio je interniran prvo u poznati zarobljenički logor Nežider (Neszider), danas Nojzidl (Neusiedl) u Burgenlandu u Austriji, pa posle konfiniran u Budimpešti, ali sa dozvolom da može raditi u Biblioteci Mađarske akademije nauka. Ovo mu je dopušteno blagodareći preporukama njegovog profesora matematike sa Bečke tehničke velike škole Čubera i razumevanju bibliotekara Mađarske akademije nauka Kolomana Silija (Szily).
Milanković je umeo da odabere originalan naučni problem, a imao je smelosti da pristupi njegovom rešavanju i onda kad je on u prvi mah izgledao vrlo težak. Tako je još od 1912. godine počeo uz svoja predavanja iz nebeske mehanike i teorijske fizike da se interesuje za tzv. solarne klime (klime izazvane samo Sunčevim zračenjem) i temperature koje vladaju na planetama. Prvi radovi u vezi sa tim su:Prilog teoriji matematske klime, u Glasu Srpske Kraljevske akademije 1912. i O primjeni matematičke teorije sprovođenja toplote na probleme kosmičke fizike, u Radu Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti 1913. Ovom problemu se posvetio u potpunosti za vreme svoje internacije u Budimpešti i do polovine 1917. godine sastavio svoju knjigu Mathematische Grundlagen der kosmischen Strahlungslehre (Matematički osnovi nauke o kosmičkom zračenju). Ovo delo, napisano na nemačkom jeziku, trebalo je da bude objavljeno u Nemačkoj i bile su donete odnosne odluke, ali privredne teškoće koje su nastale u Nemačkoj posle prvog svetskog rata nisu dopuštale ovo objavljivanje. Taj rukopis je sačuvan u Mađarskoj akademiji nauka. Milanković je onda uz pomoć akademika Ivana Đaje priredio francuski tekst ovog dela i ono je pod nazivom Théorie mathématique des phénomenes thermiques produits par la radiation solaire (Matematička teorija toplotnih pojava izazvanih Sunčevim zračenjem) objavljeno 1920. godine u izdanju Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti kod Gotija Vilara (Gauthier-Villars) u Parizu.
Ovom publikacijom on pristupa zasnivanju svoje teorije o glacijalnim periodima ledenog doba i o tome se mora posebno govoriti. Ovde ćemo samo navesti da je Milankovićeva teorija planetnih temperatura, između ostalog, omogućila određivanje srednje godišnje temperature na površini Marsa od -17°C (što je nešto više nego što se danas zna). Međutim, to je značilo da je srednja temperatura na površini Marsa niža za čitavih 30°C nego na Zemlji. To je odmah postalo vrlo popularno, jer je odlučivalo u korist onih koji su tvrdili da na Marsu nema visoko razvijenih bića, kako je na pr. tada tvrdio Flamarion (Flammarion), a to je danas i potvrđeno kosmičkim istraživanjem. Tada je bilo još puno onih koji su verovali u Marsovce i njihove kanale na Marsu.
Ovim rezultatima se Milanković već donekle pročuo u naučnom svetu, a posebno svojom krivom osunčavanja (dijagramom osunčavanja, solarnom krivom) Zemljine površi. Došlo je do izvesnog odziva u naučnom svetu, ali ozbiljnije je njegova solarna kriva prihvaćena tek 1924. godine, kada su veliki meteorolog i klimatolog Vladimir Kepen (Koppen, 1846-1940) i njegov zet poznati geofizičar i klimatolog Alfred Vegener (Alfred Wegener, 1880-1930) uvrstili tu njegovu krivu u svoje delo Klimate der geologischen Vorzeit (Klimati geološke prošlosti) i kad je te iste godine Vegener javno izložio Milankovićev dijagram na kongresu nemačkih prirodnjaka u Insbruku (Insbruck).
Naravno, ne može se ovde govoriti o nizu drugih naučnika koji su prihvatili Milankovićevo gledište i njegovu krivu osunčavanja. Međutim, on je posle tih prvih priznanja dobio 1927. godine dve važne ponude za saradnju. Jednu kod Kepena za saradnju na Priručniku klimatologije (Handbuch der Klimatologie), koji je uređivao Kepen. Za taj priručnik Milanković je napisao uvodni deo Mathematische Klimalehre und astronomische Theorie der Klimaschwankungen (Matematička nauka o klimi i astronomska teorija varijacija klime), koji je objavljen 1930. na nemačkom jeziku. Ovde je, već ranije postavljena teorija planetskih klimata razvijena dalje sa naročitim osvrtom na Zemlju. Delo je bilo od stručnog sveta dobro primljeno i 1939. godine prevedeno na ruski jezik. U tom delu je osnova kasnije razvijene teorije ledenih doba.
Drugu ponudu za saradnju, Milanković je kao već priznati geofizičar, dobio od Vegenera, koji je uređivao tzv. Gutenberg's Handbuch der Geophysik (Gutembergov priručnik geofizike). Za ovaj priručnik napisao je četiri dela:
- Stellung und Bewegung der Erde im Weltall, Br. I,2 - 1931. (Položaj i kretanje Zemlje u kosmosu);
- Drehbewegungen der Erde, Br. I,6 - 1933. (Rotaciona kretanja Zemlje);
- Säkulare Polverlagerungen, Br. I,7 - 1933. (Sekularna pomeranja polova);
- Astronomiche Mittel zur Erforschung der erdgeschichtlichen Klimate, Bd. IX, 7 - 1938. (Astronomska sredstva za proučavanje klime u toku istorije Zemlje).
U tim prilozima Milanković je definitivno razvio i uobličio svoju teoriju pomeranja Zemljinih polova i svoju teoriju ledenih doba. Time je njegov više nego dvadesetogodišnji rad na ovim teorijama bio završen, a njegovi rezultati su ušli u standardnu literaturu po ovim pitanjima.
Problem oblika Zemlje i položaj Zemljinih polova Milanković je počeo obrađivati u periodu 1932. i 1933. godine na sugestiju Alfreda Vegenera. Oblik Zemlje on izvodi iz pretpostavke fluidalnosti, pri čemu se razume referentni materijal prirode smole (asfalta), pošto je inače Zemlja stvarno suviše složen sistem od čvrstih, tečnih i gasovitih tela. Utvrđeno pomeranje geografskih polova Zemlje je tražio da objasni mehanički, uzimajući da je Zemljina kora (kontinenti i delovi morskog dna) čvrsta, sastavljena pretežno od silicijuma i aluminijuma, tzv. "sial". Sial počiva na fluidalnoj podlozi "sima", sastavljenoj pretežno od silicijuma i magnezijuma i na osnovu određenih mehaničkih zakona se pomera po svojoj podlozi. Osnovna pretpostavka pri ovom njegovom izvođenju sastoji se u tome što se smatra da se sami kontinenti ne pomeraju relativno jedan u odnosu na drugi, ali to ne mora biti tačno.
Jasnost i jednostavnost upotrebljenog matematičkog aparata u njegovim izlaganjima došla je do punog izražaja baš kod pitanja pomeranja Zemljinih polova. Tako, primera radi, njegova jednačina, koja određuje pomeranje polova ima vrlo prost oblik v = n grad Ω Pri tome je v brzina pomeranja pola, n jedna dinamička konstanta, koja zavisi od rasporeda mase Zemlje, a skalarna veličina Ω funkcija geografske širine i geografske dužine, odstupanje momenta inercije stvarno nesimetrično raspoređene Zemljine mase od momenta inercije referentnog fluidalnog elipsoida.
Njegovo dugogodišnje interesovanje za probleme solarnih klimata planeta bilo je sad u njegovim prilozima za oba priručnika usmereno na Zemlju. On svoju značajnu teoriju promene Zemljine klime zasniva u zavisnosti od sekularnih putanjskih (eliptičnih) elemenata i, uzimajući još u obzir refleksiju Sunčevih zrakova od Zemlje, on raščlanjava ledeno doba kvartara na nešto drukčiji način nego što je to učinio nemački fizičar - geograf Albreht Penk (Albrecht Penck, 1858-1945). Pri tome uzima u obzir uglavnom promene tri elementa: nagiba Zemljine ose prema ekliptici, čiji je period vekovne promene oko 45.000 godina, longitude perihela, čiji je vekovni period oko 21.000 godina, i ekscentričnosti Zemljine putanje, čija je sekularna promena oko 100.000 godina. Pri tome ova poslednja najmanje utiče na tok osunčavanja i ledeno doba. Drugim rečima, Milanković čitavu svoju teoriju ledenog doba i njegovo raščlanjivanje zasniva na astronomskim elementima. To gledište je bilo prihvatano i napadano - mnogo više prihvatano. Najviše prigovora je bilo da se tragovi ledenih doba na Zemljinoj površi ne slažu najbolje sa njegovim rezultatima. Međutim, to nije nikakvo čudo, kad se uzme u obzir da su pomenuti tragovi na površi Zemlje bili vekovima izloženi sekundarnim uticajima koji su ih bitno modifikovali! Nastala je rasprava u kojoj su Penk i drugi oko njega, prihvatali Milankovićevu solarnu krivu i numeričke tablice u vezi sa njom kao neku vrstu "astronomskog kanona", ali su smatrali da se zaključci iz njih u vezi sa sukcesijom ledenih doba ne mogu prihvatiti, drugim rečima, da ledena doba nisu pretežno astronomskog porekla. Čitav tok nastanka i odjeka na koji je njegova astronomska teorija varijacija klime naišla u naučnom svetu Milanković je izložio u monografiji Astronomische Theorie der Klimaschwankungen. Ihr Werdegang und Widerhall (Astronomska teorija varijacija klime. Njen nastanak i odjek na nju), izd. Matematičkog instituta - Beograd, 1957.
I tako je rasprava tekla godinama, a ono što je pri tome interesantno to je da su sovjetski i italijanski naučnici bili na Milankovićevoj strani. Sovjetski naučnici su, posle snimanja one druge strane Meseca koja se sa Zemlje ne vidi 1965. godine, ne čekajući neke druge potvrde, dali jednom krateru Milankovićevo ime; i to je već međunarodno usvojeno. Osim Milankovića na toj strani Meseca dobili su svoje kratere od Jugoslovena još Mohorovičić i Tesla.
I o tome se mora posebno govoriti, a mi ćemo ovde samo još navesti da su engleski i američki istraživači poslednjih godina, proučavajući tragove ledenih doba ne na površi Zemlje, već na dnu okeana gde su bolje očuvani, pronašli neverovatno slaganje svojih istraživanja i Milankovićeve teorije, i to u po nekoliko decimalnih mesta, "a to ne može biti slučaj" kaže jedan od njih, Džon Imbri (John Imbrie). Imbri je tu skoro zajedno sa svojom ćerkom K.P. Imbri (Katherine Palmer Imbrie) napisao knjigu Ice Ages - Solving the Mystery (Ledena doba - rešenje tajne) u kojoj je Milankoviću i njegovoj teoriji o ledenim dobima posvetio trećinu knjige! Sad se u naučnim raspravama, udžbenicima, popularno-naučnim časopisima, pa čak i u dnevnoj štampi opširno piše o njemu i njegovoj teoriji.
Milanković je uvek pokazivao veliko interesovanje za istorijski razvoj nauke. On je smatrao, kako smo već naveli u vezi sa njegovim pripremanjem doktorata, da je poznavanje istorijskog razvoja nauke, a ne samo njenog trenutnog stanja, neophodno za osposobljavanje za pravi naučni rad. Tako on jednom i mnogo kasnije kaže u Uspomenama: "Kad sam postao naučnik, počeo sam se baviti istorijom nauke, jer sam, još kad sam spremao doktorski ispit, uvideo da se svaka nauka može samo onda u potpunosti shvatiti, kad se upozna njen postanak i postepeni razvitak".
Iz istorije nauka je objavio nekoliko manjih i većih radova. Osim univerzitetskog udžbenika Istorija astronomske nauke..., o kome je već bilo reči, napisao je i dva veća dela popularno-naučnog sadržaja. To je Kroz vasionu i vekove, gde je u obliku pisama izložio svojoj prijateljici razvoj astronomske nauke; i Kroz carstvo nauke, gde je reč o razvoju egzaktnih nauka. Prvo delo je objavljeno u četiri srpskohrvatska izdanja (peto je sada u pripremi) i u dva nemačka izdanja. Drugo delo nije uopšte do sada objavljeno posebno, nego je samo objavljen jedan izabrani deo (12 članaka) pod tim imenom i još nekoliko posebnih delova, ali ne sve, a bilo je ukupno 22 članka. Ovde treba istaći i njegovu publikaciju Tehnika u toku davnih vekova, gde je na popularan način izložen razvoj tehnike od najstarijeg doba do kraja srednjeg veka. Pišući ova dela, on je ne samo iznosio činjenice iz istorije nauke i tehnike već je pokazivao i retku sposobnost da tu istoriju izloži na razumljiv i zabavan način. Time se on pokazao sličan jednom drugom našem velikom naučniku, njegovom savremeniku i prijatelju Mihailu Petroviću, kao čovek sa određenim književnim talentom, o čemu bi se takođe moralo posebno govoriti. Ima jedna anegdota o Petroviću i Milankoviću koja donekle karakteriše uslove za naučni rad tada. Obojica su bili materijalno obezbeđeni, ali se priča da je Petrović svoju egzistenciju osiguravao ribarstvom, a Milanković građevinarstvom!
O svom životu Milanković je objavio puno podataka. Između ostalog i sama njegova popularna istorija astronomije Kroz vasionu i vekove sadrži dosta autobiografskih podataka. U svojim lepo napisanimUspomenama, doživljajima i saznanjima, u tri dela, od kojih su poslednja dva već odštampana, a prvi se sad nalazi u štampi, on govori o sebi - od detinjstva do pred sam kraj života - iznosi pregled svojih studija, građevinsku aktivnost i naučno stvaralaštvo na književan način. On govori o dobu u kome je živeo i o sredini u kojoj je živeo i daje dragocene podatke iz života vojvođanskih Srba, njihove borbe za nacionalno održavanje i najzad opisuje i napuštanje zavičaja od strane nekih porodica, kao što su baš Milankovići. Govori o svom naučnom stvaralaštvu, polazeći od one, ranije pomenute, trisekcije ugla, pa do stvaranja naučnih teorija. On nas upoznaje i sa svojim velikim savremenicima Bogdanom Gavrilovićem, Mihailom Petrovićem, Branislavom Petronijevićem, Ivanom Arnovljevićem, Antonom Bilimovićem i dr., pa i sa onima koji nisu bili matematičari ni bliski matematici kao što su Aleksandar Belić, Ivan Đaja, Bogdan Popović itd. Njegovo mišljenje je autoritativno i objektivno, osim možda onoga o Ljubomiru Kleriću, i osvetljuje sve ove ličnosti na najbolji način. U tom pogledu je njegovo poređenje Bogdana Gavrilovića i Mihaila Petrovića klasično, Gavrilović je veliki organizator, a Petrović mislilac!
Dobio je puno odlikovanja i priznanja još za života: dopisni član Srpske kraljevske akademije 1920. godine, njen pravi član 1924., dopisni član Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti 1920. i Nemačke akademije prirodnjaka u Haleu (Hall), član mnogobrojnih naučnih društava i drugih organizacija u zemlji i inostranstvu.
Učestvovao je na mnogim međunarodnim skupovima od 1924. (Insbruk - Društvo nemačkih prirodnjaka) do 1953., (Rim - Međunarodno društvo za kvartar) aktivno i sa saopšenjima. Ništa mu nije bilo strano, nije voleo poslove organizacije i administracije i izbegavao je obaveze u vezi sa tim, ali je ipak 1927/28. bio dekan tadašnjeg Filozofskog fakulteta i pred kraj života više godina potpredsednik Srpske akademije nauka.
Najzad, na zahtev naših državnih organa on je 1923. godine učestvovao na Kongresu pravoslavnih crkava u Carigradu, gde je raspravljano pitanje kalendarske reforme. On je tamo predložio jednu reformu julijanskog kalendara, koja popravlja, istina ne znatno, i sam gregorijanski način računanja vremena. Taj predlog se sastoji u tome što se, umesto ređanja tzv. prestupnih godina u vezi sa brojem 4, uvede kao pravilo da su prestupne godine samo one kod kojih se pri deljenju broja vekova brojem devet dobiva ostatak 2 ili 6. Kako je popravka gregorijanskog kalendara koja odavde proističe minimalna, i razlika za jedan dan nastupa tek 2800. godine, predlog je usvojen, ali nije primenjen u praksi.
Način Milankovićevog naučnog stvaranja se vidi iz dosadašnjih izlaganja. On je, po pravilu, u toku niza godina, objavljivao pojedinačna istraživanja i rezultate o nekom određenom problemu. Zatim bi dao opširniju sintezu o toj temi u većoj publikaciji.
U njegovim starijim godinama, kad se postavilo pitanje započinjanja rada na novim problemima, on je svestan da mu za velike probleme više nedostaje vremena rekao, kako to priča njegov sin Vasilije Milanković: "Jednom kad ste uhvatili veliku ribu ne možete se više mučiti oko sitne ribe". Dvadeset pet godina je radio na teoriji Sunčeve radijacije i sad, kad je ona završena, on je bez posla. Star da počinje novu teoriju, a teorije, velike kao ona koju je završio, "ne rastu na drveću". Tako je, svestan da je njegova teorija solarne radijacije uspešno završena, ali da su prilozi u vezi sa tom teorijom rastureni po odvojenim publikacijama, rešio da ih prikupi i usavršene objavi u jednoj sintezi. Godine 1941., je tako, pred samo izbijanje rata kod nas, završeno štampanje njegovog velikog dela Kanon der Erdbestrahlung und seine Anwendung auf das Eiszeitenproblem (Kanon osunčavanja Zemlje i njegova primena na problem ledenih doba), 626 stranica in quarto, na nemačkom jeziku u izdanju Srpske kraljevske akademije. Ovo njegovo veliko delo prevedeno je na engleski jezik 1969. godine (Canon of Insolation and the Ice-age problem).
Milanković se kod nas nije proslavio. Iako je niz naših naučnika učestvovao u obrazloženju njegovih teorija, njegov rad nije ostavio dublji trag u našem naučnom stvaralaštvu. On nije stvorio neku svoju školu, koja bi čuvala i negovala njegove ideje. Bio je okružen matematičarima, astronomima i stručnjacima iz racionalne mehanike, kojima su ledena doba bila strana, a među našim geolozima i geografima nije bilo glaciologa, pa je matematičko i astronomsko obrazloženje njegove teorije ledenog doba bilo opet njima strano.
Kao čovek bio je prema novim licima u svojoj okolini u početku oprezan i rezervisan, ali kad je jednom upoznao svog učenika ili mlađeg saradnika postajao mu je roditeljski naklonjen. Bio je širok. Kad posle ovog rata, nije bilo stručne literature, jer je biblioteka Matematičkog seminara Filozofskog fakulteta bila izgorela, ja sam mu se obratio za neke knjige. On je, iako je knjige želeo samo da pozajmi, odmah sa posvetom poklonio takva dela kao što je: G. Kirchhoff - Vorlesungen über Mechanik, 1887. (Kirhov - Predavanja iz mehanike) i H.Hertz - Die Prinzipien der Mechanik, 1884. (Herc - Principi mehanike).
Umro je u starosti 12. decembra 1958. u svom domu u Ljube Stojanovića ul. br. 9 u Beogradu i bio prvo sahranjen u svojoj grobnici na Novom groblju u Beogradu. Odatle je, prema njegovoj želji izraženoj u Uspomenama a na inicijativu njegove sestre bliznakinje Milene prenet u grobnicu porodice Milanković na pravoslavnom groblju u Dalju 13. maja 1966.
Svoju biblioteku, lični arhiv i delove nameštaja ostavio je Srpskoj akademiji nauka i umetnosti i oni se tamo čuvaju.
Jedna značajna ličnost je napustila svoje zemaljsko bitisanje ali je ostavila dubok trag iza sebe.
